Panteizam

Mislim da postoji kolektivno nesvesno koje je protkano u čitav kosmos (otud je Bog to kolektivno nesvesno, ali i nešto šire od toga). Mislim da ne možemo da pojmimo šta je Bog (jer je transcendentan i stvar po sebi), ali da on obuhvata i prirodu i nesvesno i sve. Naša je duša delić tog kolektivnog nesvesnog i otuda imamo "sećanje" na stanje ništavila pre rođenja i tu se vraćamo nakon smrti i rastačemo se u tome. U tom smislu bi reinkarnacija mogla da postoji uslovno, budući da se vraćamo u kolektivno nesvesno, od naših se delića duše stvaraju nove (ništa se ne baca ).
Što se konkretno života na Zemlji tiče, verujem u energiju. U pozitivnu i negativnu energiju između ljudi i ljudi, ljudi i prirode. A i mislim da su se ljudi veoma otuđili od prirode i da je u tome jedan od velikih razloga ovolikog zla na svetu. "Kakve su ti misli, takav ti je život", pa tako možemo kosmosu da pošaljemo poruku da želimo nešto i da smo ubeđeni da to i zaslužujemo. I on će nas čuti i uslišiti ako je dovoljno jako jer sve komunicira. Dobro i zlo postoje u svakom čoveku i u svetu inače jer je po tom principu sagrađen (jin i jang)+ Indijančeva priča o dva vuka. Dobro i zlo su nužni principi koji funkcionišu uzajamno (ne možeš znati šta je dobro ako ne iskusiš šta je zlo). Čovek ima iluziju da ima mnogo veći izbor nego što zapravo ima, ali i ta iluzija je korisna. Čovek ima sužen izbor jer je nesvesno mnogo veće i moćnije od njega, samo što on to ne konta i daje sebi isuviše na važnosti. Ništa nije slučajnost, ali se nama baš čini da jeste i to je jedan od sjajnih trikova kosmičkih jer je sve u ravnoteži. Čovek ipak ima izbor koji mu je dat njegovom samosvešću. Jedino za šta je odgovoran/ima izbor su njegovi lični izbor, njegovi postupci.
Tu na snagu stupa moral. Ako zanemarimo kolektivno nesvesno otkud proizilazi karakter i ako zanemarimo vaspitanje iz koga proizilazi veliki deo naših moralnih vrednosti, ostaje onaj mali delić slobode (koji se nama čini zapravo ogromnim, a koji na kraju krajeva to i jeste), a to je naš izbor koji će vuk pobediti, naš izbor hoćemo li biti moralni ili ne (milion primera iz svakodnevice  - problematična porodična situacija, dete ima dva puta - the good one, the bad one). Sve zavisi od snage volje. Uvek se zna koji je put dobar, koji loš, to se uvek oseća. Dakle, to je pitanje izbora i snage da se u tom izboru istraje. Na pitanje zašto bi ja kao pojedinac trebalo da budem dobra ili loša, tj. zašto je to moj izbor nemam ubedljiv argument. Mogu da kažem da je to lični izbor (priča o moralnosti itd) ali i da je u kosmosu potrebna ravnoteža. I kad bolje pogledaš, ravnoteža je tu, jer inače ništa ne bi funkcionisalo. Ako pogledaš samu našu planetu, ok, postoje ljudi koji pate, postoje ratovi, bolesnici, pošasti, glad. Ali, postoji i književnost, poezija, filozofija, filantropija, muzika, volja, umetnost, pomeranje granica, volontiranje, magija odnosa između dvoje ljudi...na taj način se uspostavlja ravnoteža u ovom malo nakrivo nasađenom svetu.
Ranije mi je čovek kao individua imao mnogo veću vrednost, pa sam tako volela ideju čistilišta. Sada nisam načisto gde bi mi se individua uklopila, tj.na koji način da joj dam mnogo više na važnosti (jer mislim da zaslužuje), sem tako što doprinosi svekosmičkoj ravnoteži. Onda, neko bi mi mogao zameriti da ravnoteža nije baš takva kakvom je opisujem, da ima mnogo više zla na svetu. Možda bih se i složila. I možda mogu da kažem da je to zato da ne bismo bili pasivni. Ovako imamo izazov. Kao da smo na nekoj misiji gde je cilj da bude na kraju maksimalan broj "dobrih ljudi", a mi se uporno krećemo u suprotnom pravcu. Iako znamo koji je pravi pravac. Možda smo samo kosmički pokušaj koji će, ako omane u misiji, uništiti samog sebe. Ali isto tako mogu da kažem da možda zlo i ne preovlađuje, već smo mi generalno koncentrisani više na njega i više nam na njega ukazuju. Što se samosvesti još tiče, mislim da smo baš ko one Lajbnicove monade, da ne vidimo dalje od sopstvenog nosa, ali da ipak te monade mogu da otvore prozorčiće i onda se širi perspektiva. Isto tako, mislim da monade ponekad mogu da se spoje ko amebe i da je to ljubav.
Zašto čovek mora da radi na sebi i da nađe put do sebe? Mi smo svi deo kolektivnog nesvesnog i traženje puta do sebe je osvešćivanje tog nesvesnog iz kojeg smo došli. Tako oplemenjujemo svoju dušu. Što više ljudi oplemeni svoju dušu, to će kolektivno nesvesno imati više kvalitetnijeg materijala za buduće duše i na taj način jednog dana može da preovlada dobro na ovom svetu (ako je to uopšte poenta). Ali, bez obzira na kolektivno nesvesno, pronaći put do sebe - GNOTHI SEAUTON - predstavlja za nas na ovom svetu jedini ideal koji možemo da dostignemo kako bismo bili srećni. A upoznati sebe, to se može kroz razne stvari - umetnost, praktičan rad, veze s drugima. Na što više planova upoznamo sebe, to smo ostvareniji i stoga i time srećniji. Što više puta prevalimo ka upoznavanju sebe, sve se više menjamo, sve više se zapravo približavamo sebi, onakvom sebi kakvi suštinski jesmo. A to je sve individualno. Recimo, Jung je to nazivao procesom individuacije i rekao je da to traje čitav život. Mogu i s njim da se složim, čovek o sebi saznaje dok je živ, ako je voljan da saznaje. Sve je to individualno. To je otprilike moj sistem verovanja, nisam sad sigurna da li sam sve obuhvatila.